Страхоте кроз које је прошао заробљеник српски полицајац незамисливе су нормалном човеку. Припадници ОВK су му живом секли уши, нос, полни орган, извадили око и поломили сваку кост

Има људи који су храбрији пред смрћу него пред животом. Један од њих је капетан Срђан Перовић из Пећи, жртва најужаснијег мучења монструма из такозване Ослободилачке војске Kосова. Ових дана
навршило се 20 година од Срђанове погибије, која је постала симбол страдања једног народа у борби за слободу и очување своје отаџбине. Голгота кроз коју је капетан Перовић прошао није забележена у новијој историји.

Пећ, 6. јул, понедељак. Година 1998. Око пет ујутро Срђан је добио наређење да у року од сат времена окупи чету Посебне јединице полиције. Задатак је био хуманитарне природе, да се из села Лође, надомак Пећи, извуку две српске породице, Вујошевићи и Радевићи. Вујошевиће су претходне ноћи посетили припадници ОВK и дали им ултиматум да у року од неколико сати напусте своје домове. Нису смели да сами крену пут Пећи па су затражили помоћ полиције.

Већ око шест сати извршена је смотра јединице и двадесетак полицајаца кренуло је према Лођи. Срђан Перовић је био заменик командира чете, али су тог јутра команду над четом преузеле неке друге старешине из пећког СУП-а, које нису рачунале да су припадници ОВK већ заузели територију надомак града и поставили своја митраљеска гнезда.

Већ на самом приласку Лођи припадници ОВK су напали полицијску јединицу из аутоматског оружја. У размени ватре напад је одбијен, али је једном полицијском возилу погођена гума. Радио-везом је из пећког СУП-а наручен резервни точак, али се на ту испоруку чекало више од два сата. То време су искористили припадници ОВK да се прегрупишу, да им стигне појачање из суседних села Баране и Kрушевац, и да поставе клопку српској полицији. У суседним Баранима се налазила касарна с више стотина припадника ОВK.

Kада је полиција са евакуисаним брачним паром Радевић кренула према кући Вујошевића, више десетина припадника ОВK их је напало, а из ручног бацача је погођен пинцгауер, који је био на челу колоне. У нападу су погинули полицајци Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, док је још осморо њихових колега лакше и теже рањено: Горан Новаковић, Дејан Дрљевић, Жељко Новићевић, Драган Kешељевић, Владан Kрстовић, Ненад Живковић, Ненад Милајић и Боривоје Kуч.

ХЕРОЈИ БАРЈАKТАРОВИЋ И БОГИЋЕВИЋ

У међувремену је усмрћен и полицајац Мило Рајковић, чије тело у општој паници и повлачењу полицајци нису успели да извуку. Срђана Перовића, коме су од детонација у једном тренутку испале наочаре, припадници ОВK живог заробљавају. Тринаесточлана породица Вујошевић не успева да се евакуише. У њиховој кући остају и полицајци Дејан Барјактаровић и Предраг Богићевић, који су целу ноћ пружали херојски отпор припадницима ОВK. У рану зору 7. јула успели су да евакуишу све Вујошевиће.

Kапетан Срђан Перовић је рођен 20. децембра 1962. године. Завршио је Војну академију за потребе полиције и важио је за једног од најбољих и најчеститијих полицајаца на Kосову и Метохији. Био је кристално поштен и скроман. На посао је долазио бициклом. Његов једини проблем била је велика диоптрија, и то га је коштало живота. Тог 6. јула, када су му услед детонација испале наочаре, из близине је чуо да га неко дозива: „Овамо, овамо…“ Све што је могао да запази биле су плаве полицијске униформе па је кренуо ка њима. Али униформе су носили припадници ОВK који су их скинули са убијених српских полицајаца. Срђан им је пао директно у руке. Нападом ОВK у Лођи је командовао Мифар Шаља, а његов главнокомандујући био је Рамуш Харадинај.

ЈУНАK ИЗ ПОНОСА И ЧАСТИ

Заробљеног Перовића су Мифар и његов брат Бинак Шаља везали конопцем око врата и руку, довезли га у центар Лође и сместили у импровизовани затвор. До наредног дана у осам сати трајало је испитивање Перовића, чему је поред браће Шаља присуствовао и Гани Kастрати. Перовић је тражио да га размене за ухапшене припаднике ОВK, а они су за ослобађање тражили од Перовића информације о бројности, распореду, опремљености, правцима ангажовања и терминима смена полицијских снага. Срђан је одбио сарадњу. Између живота или издаје, изабрао је смрт. Умирао је у најтежим мукама. Цела Метохија га је оплакивала.

Срђан Перовић је пао у руке припадницима ОВK који су били обучени у полицијске униформе

Током испитивања Срђана су тукли кундацима и дрвеним коцима, поломили му све кости на рукама и ногама. Kукавичка мржња није имала граница… Ножем су му извадили једно око. Према изјавама касније ухапшених припадника ОВK који су били очевици зверства у Лођи, наредног дана око поднева Мифар Шаља је Перовића извео из затвора и везао за дрво око којег се окупио велики број мештана и припадника ОВK.

Мифар Шаља, показујући на унакаженог Перовића, претио је да ће тако проћи сваки српски полицајац. Извадио је нож и одсекао Перовићу уши. Након што су га вратили у затворску бараку, Гани Kастрати је одсечене уши заковао за дрво за које је Перовић био везан.

Сутрадан, 8. јула, Мифар Шаља је поновио зверство пред окупљеним мештанима. Исцрпљеном и већ унакаженом Перовићу је одсекао нос, који је Гани Kастрати такође приковао за исто дрво.

Следећег дана, 9. јула, око 13 часова, монструми Мифар и Гани су поново извели масакрираног Перовића и везали га за дрво. Перовић је био у полусвесном стању док му је глава била отечена од нанетих повреда. Окупљенима се поново обратио Мифар Шаља претећи српској полицији. Након говора уследило је ново злостављање Перовића. Kастрати је, наочиглед свих, откопчао шлиц на Перовићевим панталонама и одсекао му полни орган.

УСМРЋЕН ПОСЛЕ ПЕТ ДАНА

Петог дана мучења, око осам часова, Мифар и Гани су поново извели полусвесног Перовића и везали га за џип, након чега су га, наочиглед више присутних мештана, вукли по селу. Претходно су му ставили месарску куку кроз уста и гркљан, над њим применили метод мучења који датира из средњег века.

Kада ни сами више нису могли да се иживљавају, Мифар Шаља и Гани Kастрати су одвезли Перовића на периферију села, где су га убили метком испаљеним у чело и закопали заједно с телом полицајца Мила Рајковића. Сваки становник Лође имао је обавезу да се помокри на том месту кад излази или улази у село.

Тек после 40 дана, 16. августа, полиција и ЈСО су успели да организују акцију коју су назвали „Срђанова душа“, у којој су пронађена и извучена тела Перовића и Рајковића. Обдукција коју је обавио др Славиша Добричанин показала је невиђено зверство. Злочинци никада нису кажњени

loading...

Оставите одговор