Често се с правом понавља изрека да Балкан производи много више историје него што може да поднесе. Ако је неко сумњао у то, довољно му је да прати најновију политичку динамику у маленој Црној Гори, где фактички не живи више од 520.000 људи. То је мања популација од оне коју имају Нови Београд и Земун. Но, геостратешки, идентитетски, политички, породични и други ломови настављају убрзано да потресају ову лепу земљу.

Од 30. августа, када су одржани историјски парламентарни избори на којима је опозиција освојила већину, већ се десила читава једна историја. Корона је однела митрополита Амфилохија, као најважнију личност Црне Горе у том тренутку. На фантастичном свесрпском спроводу, који је некако дошао као круна његовог последњег тријумфалног овогодишњег прегнућа, испраћен је како доликује некадашњим духовним и политичким владарима Црне Горе. Но, у исто време, оставио је врло занимљиво и сложено политичко и административно-црквено наслеђе.

Почнимо у реконструкцији дешавања од човека кога су сви заборавили. Мило Ђукановић је и даље председник Црне Горе и председник највеће партије ДПС, која и даље контролише све државне системе. Препуцавања унутар победничке коалиције изванредно су му добродошла, тако да се склонио у заветрину и за сада прилично мирно посматра развој ситуације и у земљи и у Америци. Након првих позива и захтева у септембру да поднесе оставку, такве идеје се више не појављују. Постоји чак теза да би му августовски резултат могао помоћи да у партији сузбије Душка Марковића и такозвану мојковачку екипу, а нада се да ће у Стејт департменту поново ојачати неки његови некадашњи пријатељи.

Унутар опозиционог простора отворила се веома интересантна динамика, која је чак запретила и могућношћу да се влада уопште не направи. Терет оптужбе за такав развој не сме нико да понесе, па ће чак и незадовољни политички субјекти попут ДФ-а и Демократа на крају ипак подржати Кривокапићеву владу. Каква је то влада? Господин Кривокапић тврди да је реч о „експертима”, што би, међутим, тешко било одбранити. Ту има неколико особа које су биле високи чиновници у разним деловима Ђукановићеве администрације, има, с друге стране, људи без икаквог искуства у озбиљној администрацији, има особа чије године не уливају поверење, ту је на крају и сам господин Абазовић, који тешко да би заслужио титулу експерта за одбрану и неполитичке личности. Јавност је такође видела да је низ кандидата за министре у врло блиским породичним односима с неким владикама.

Ако бисмо пластично покушали да покажемо линију подела унутар нове, посвађане коалиције, то би отприлике изгледало овако. Владу заправо праве УРА, као политички огранак тзв. Друге фамилије (Мишко Перовић, Жељко Ивановић из Вијести) и митрополија, где је најјача политичка личност отац Гојко Перовић, ректор богословије на Цетињу. Отац Гојко је био један од симбола литија и стекао је велики симболички, па и политички капитал, који сада настоји да искористи. Мандатар Здравко Кривокапић је политички представник те снаге, а такозвани експерти око њега заправо би требало да представљају језгро будуће партије (радно име је Демохришћанска странка). Отуд је председник СНП-а Владимир Јоковић у једном тренутку затражио обећање од Кривокапића да неће правити нову странку. Та нова странка, на чијем се формирању увелико ради, требало би да фактички буде обновљена Народна странка, са све њеном идеологијом, али без оног багажа који је НС имао док је као део Ђукановићеве владе радио против Београда и претио да искључи воду и струју Војсци Југославије. Све се то ради уз веома благонаклон однос западних амбасада, које су одиграле и велику улогу у победи опозиције, али се то избегава у медијима.

У медијима су се, међутим, појавиле чак и заиста тачне информације о родбинским везама министарских кандидата с појединим владикама и другим утицајним људима у врху митрополије и такозваног епархијског савета у ЦГ. Паралелно се отворила и врло занимљива прича о начину избора новог митрополита. И из црквених, али и из политичких кругова чуле су се тврдње да би о томе требало да се пита епархијски савет или да је народ наводно већ изабрао новог митрополита (Милачић). Владика Јоаникије, садашњи администратор митрополије, интегрални Србин, који није присталица теза о потреби некакве аутономије цркве у ЦГ, јесте наравно изванредан кандидат и за митрополита. Али овде је реч о настојању да, уместо Сабора СПЦ, одлуку доноси и тело које по уставу Цркве нема никакву улогу у томе. Све у свему, потенцијалне клице неког новог сепаратизма пројављују се и код нове владајуће гарнитуре. Подршку налазе и код делова опозиције у Србији, који су спремни да сарађују с било ким ко може да им помогне у борби с овдашњим режимом, па смо имали и ауторски текст лидера овдашње опозиције у Вијестима.

На удару су, међутим, лидери ДФ-а, које Вијести редовно квалификују најпримитивнијим именима из ДПС традиције (плаћеници Београда), док Демократе све то посматрају са стране, такође без учешћа у власти. Све у свему, сва је прилика да ће се у Црној Гори тек одвијати озбиљне политичке, па и идентитетске борбе, слично као и у Србији после петог октобра.

Миша Ђурковић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here