Они се не баве критиковањем глупости, сматрајући то обичним губљењем времена. Не сврставају се на страну ове или оне сабласне фигуре наше „сцене“.

Они вам неће коментарисати „Парове“ или „Задругу“, нити уопште знају ко су то „Љупка Стевић“, „Јадранка Барјактаревић“ или „Зоран Марјановић“. Једноставно, не баве се стварима које их, с правом“ не занимају (нити би требале ма кога).

Ако их неко системски вређа на друштвеним мрежама, они му не одговарају, нити се расправљају. Само ставе профил дотичног клеветника и њихови пријатељи га истог дана бомбардују и, просто, урнишу. Натерају га да укине свој профил (уз лежерно, али озбиљно вређање, претње и све што је потребно).

Али, они су ретко присутни на такозваним друштвеним мрежама, за разлику од пар претходних генерација (хипнотички навучених на фејсбук и твитер). Знају да је реч о обичној разбибризи, без икаквог ефекта у реалном животу (осим нагомиланих свађа и међусобица).

И не мешају све оно реално са оним непостојећим, измаштаним и виртуелним.
Зато имају здраву резерву према свим идеологијама, а органску приврженост вери, Цркви и српству. Косово и Метохија су за њих светиња која се мора бранити, али не речима или уличним протестима. Због тога их нећете видети на оним протестима који покушавају да (зло)употребе њихове идеале и проблеме. Доћи ће тамо где их нешто занима и отићи ће кад све то почне да личи на циркус или политикантски покушај „бивших“ да замене на власти „садашње“.

Нису ничији магарци.

У огромној већини су националисти, без ма каквог правдања (типа: „ја сам патриота, а не националиста“ и сличних). Не подносе српске непријатеље, желећи да им врсте мило за драго, без сувишних размишљања. Не дај Боже неком провокатору (навијачу „Хајдука“ или другосрбијанском гуруу) да наиђе на ове момке и девојке и да покуша да се глупира пред њима.

Али су капиталистички настројени.

Не подносе кукање и левичарску причу о “ револуционарној борби за правду“, са свим што иде уз то. Жилави су и склони свакодневној борби за преживљавање, логиком „само најјачи остају“. Потпуно другачији од оних међу нама рођених шездесетих, седамдесетих или осамдесетих година.

Нису сентиментални, нити лију крокодилске сузе.

Кад помажу, то раде конкретно и јер они тако мисле и желе (а не кроз актуелне медијске акције и слање СМС-ова на бројеви из спотова и новина).
Парадоксално, не фасцинира их нечији успех, нити новцу дају превелики значај (али га ни не потцењују).

Чим неко почне да буде досадан, а по њиховом осећању, престају да га слушају, без обзира на тему о којој прича и став који (тако невешто) заступа.

На другој страни, они кад слушају – онда слушају, нетремице и заиста.

Воле да уче и то умеју, јер су стварно радознали. Ништа им није предуго, ако их занима и даје им одговоре за питања која их интересују. А, опет, ништа им није довољно кратко, ако је пуно стереотипа и општих места (па трајало само један минут).

Умеју да бирају, одбацују и прихватају. И не реагују на моралистичке мамце и форе из медија.

Ако неког подржавају, ништа их не може натерати да из друге руке (новине, телевизија, интернет) преузму доминантни став такозваног „јавног мнења“.
Пошто се не очаравају, ни не „разочаравају“ се.

Стабилнији су и трезвеније него њихови претходници. Презиру патетику, када је лажно подгревање емоција, а умеју да заплачу кад их нико не види.
Урбани су, познају светска збивања и трендове, али нису „градске фаце“, ни размажени мамини и татини синови.

Одбацују већину омладинских и навијачких група и организација, јер мрзе ма каква лукава покрића трговини наркотицима. А тога је више него што је нормално у нашим временима.

На то „не падају“, нити су могуће жртве свим овим прикривеним дилерима.
Имају добре нерве, чврсту психологију и склони су борбеном и победничком ставу. Нема предаје, ни капитулације, али ни испразних брбљања и фолирантских претњи (електронским вилама и моткама) свима & свакоме.

Не фасцинирају их криминалци, нити политичари. Више се диве онима који су им интересантни.

Од државе не очекују ништа, осим да их не третира као будале и да их лаже, глумећи њихову или ма чију дадиљу.

Знају да је живот опасна и тешка ствар, кроз коју се не шетка звуждућући без последица и са рукама у џеповима. Па их нема много онако глупичастих („пачија школа“) и „наивних“ као међу њиховим старијом браћом и сестрама.

О својим проблемима не причају пред непознатима, нити слушају туђа исповедања (сем кроз своје верне пријатеље, „браћу“, како их зову, без обзира на пол).

Само они који све ово нису знали, могли су да помисле да ће „жуте патке“, нарицање над срушеним шупама или „харизма“ Сергеја Трифуновића имати ма каквог ефекта код најновијих генерација. Они могу да похвале доброг глумца (због његових филмова), али и да га означе као „пропалу наркоманчину“ чим почне да глуми некаквог политичког вођу и да им се нуди за хипнотизера (намењеног овој „циљној групи“).

Кад их питам шта највише замерају актуелном председнику Србије, смета им што пречесто помиње своје противнике, уместо да ради своје, колико и како најбоље зна. Они мисле да треба другачије, „својим путем“ (као модел понашања за све, од врха до дна друштва) па како испадне.

Занимљиви су и ја их познајем много.

Често ми и прилазе и озбиљно разговарају са мном, равноправно и са дирљивим поштовањем (пре свега, због мог „минулог рада“, како кажу). Њихови родитељи (генерација мојих исписника) ме и „знају“ и „не знају“, али ме они у великом броју и препознају и гледају на јутјубу. Код њих нема површности (или је много ређа неко икада пре), већ је све или „џа“ или „бу“.

Или – или.

Имамо будућност кроз њих, пре свега што не пате, ни најмање, од отровног југословенства и свега језивог што иде, у пакету, уз њега.

Богу хвала.

Драгослав Бокан

--

1 KОМЕНТАР

  1. Sve tačno, jedino baš to što Bokan pumpa po veri,to nek nam ne nameće jer i religija je ideologija i hrišćanstvo su nam nametnuli ognjem i mačem,to nije naša Vera i ćifuti nisu naši bogovi.

Leave a Reply