Смрт. Није то само да те нема – него те забораве. Смрт. Није само то да те нема – него те није ни било. Сви наставе даље, без тебе. Има осмеха, суза, среће, туге, али тебе нема. Али, то никог не дотиче – сете те се, на годишњицу, или некад, кратко.

Данас ти је годишњица. Али, ти, ти си другачији. Ниси био, него јеси. И не сетимо те се – него те нисмо ни заборавили. Памтимо: другарство, част, осмех, карактер. Све.

Твоје крвнике, подле олоше, живе су сви заборавили, а тебе мртвог памтимо: ти си са нама, а са њима није нико.

Мирно спавај, брате. Тај нож није могао убити то срце. Оно куца и даље: у причама, мислима, у нама. И куцаће, увек.

Чувај нас, као увек што јеси. Само велики могу трајати и кад прођу и остати и кад оду.

Велик си, брате.

Томо Ловрековић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here