„Рођена земљо, јеси ли знала
ту је погин’о батаљон цео;
црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.
Ноћу је и то завеј’о ветар.
Ипак, на југу војска корача:
Пао је четрнаести километар,
ал’ никад неће — Кадињача!“

Песник Славко Вукосављевић учинио је бесмртним јунаке, борце партизанског Радничког батаљона који су сви до једног изгинули, а вајар Миодраг Живковић и архитекта Александар Ђокић направили су један од најлепђих споменика на свету, меморијални комплекс који је отворио пред своју смрт Јосип Броз Тито, 23. септембра 1979. године.

Битка на Кадињачи се одиграла у склопу Прве непријатељске офанзиве 29. новембра 1941. године на превоју Кадињача, 14 км сјеверозападно од Ужица, и позната је у нашој и светској историји као незабележен пример јунаштва, упоредив са, рецимо, храброшћу 300 Спартанаца, који су погинули у Термопилском , између њемачких окупацијских трупа и Радничког ужичког батаљона и још неколико партизанских одреда.

Битка је била више жртвовање него одбрамбена акција. Том приликом изгинули су сви борци Радничког батаљона, штитећи одстпуницу Врховном штабу који се повлачио из Ужица ка Санџаку. Овим поразом нестала је Ужичка република, прва слободна територија у окупираној Европи, прст у оку Адолфа Хитлера.

Постојање Ужичке републике је за окупационе снаге била велико изненађење, јер окупатор није могао да верује да, у држави која је била тако лако сломљена и распарчана, може да се јави добро организовани отпор. Са друге стране, очекивања покрета отпора у Србији су била да ће напад Немачке на СССР бити велика прекретница у дотадашњем рату и да ће за неколико месеци совјетска армија потући Вермахт.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ наредио је 28. новембра 1941. Радничком батаљону Ужичког НОП одреда, ојачаном са двије чете Посавског НОПО-а и топом Артиљеријске батерије, да на Кадињачи затвори правац Бајина Башта–Ужице, успори напредовање десне колоне њемачке 342. дивизије и тиме омогући евакуацију рањеника и ратног материјала из Ужица ка Златибору, а затим да се јединице са Кадињаче оријентишу за заштиту према Кремнима.

Врховни штаб знао је да Немци продиру у правцу Ужица, али није знао да се радило о оклопној, већ је био уверен да се ради о пешадијској дивизији. Због тога су остављене трупе биле само лако наоружане, које нису могле да се одупру тенковима које су поседовали Немци.

Раднички батаљон, састава три чете (Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка – укупно око 270 бораца), стигао је ноћу са 28. на 29. новембар на превој Кадињачу. Борцима Радничког батаљона издато је наређење да не отварају ватру док њемачке снаге не уђу дубоко у клијешта која су чинили партизански положаји на предњем крају обране.

Дана 29. новембра око 8 часова немачке јединице, које су четници упозорили да је цела Кадињача пуна партизана и да ће упорно бити брањена, кренуле су из Заглавка извиђачким снагама напријед прочешљавајући терен да би откриле положај Радничког батаљона и уочиле главне отпорне тачке. Када су се ове снаге завукле доста дубоко између прве и друге окуке пута, с Кадињаче је одјекнуо пуцањ партизанског топа и готово истог трена сручила се на њемачке војнике ватра бораца Пекарске и Кројачко-обучарске чете.

Да би што брже сломили отпор бранилаца на Кадињачи, Нијемци су упутили обухватне колоне јачине два батаљона. Послије једночасовне снажне артиљеријске припреме у таласима су нападали положаје бранилаца Кадињаче. Одбијено је више њихових јуриша и повела се борба прса у прса. У борби вођеној до поподнева браниоци Кадињаче нису дозволили непријатељу да продре у Ужице. Уз пут су њемачки војници хватали сељаке и гонили их да носе муницију, а онда их убијали. Када су са обје колоне избили на превој Кадињаче, почели су с бокова вршити притисак на борце Посавског одреда, Орашке чете 2. шумадијског одреда и 2. златиборске чете Ужичког одреда.

Око 14 часова борба на Кадињачи почела је да јењава, а око 14,30 часова сасвим је престала. Тек када је изгинуо читав раднички батаљон са командантом Андријом Ђуровићем, командантом Ужичког НОПО-а Душаном Јерковићем и политичким комесаром Посавског НОПО-а Бором Марковићем, њемачке јединице су успјеле да пријеђу преко Кадињаче и истог дана увече да уђу у Ужице.

Пораз партизанских снага на Кадињачи за новоосновани покрет отпора имао је катастрофалан значај. Битка на Кадињачи означила је крај Ужичке републике која је трајала од 24. септембра до 29. новембра 1941. године. У бици је изгинуо цео Раднички батаљон, док су Немци имали два мртва. Из Ужица се Тито једва спасио. Врховни штаб је био захваћен паником и растројством.

Партизански рањеници су ухваћени и поубијани. Евакуацијом рањеника из Ужица руководили су: др Гојко Николиш, др Дејан Поповић, др Борис Андерсен, и студент медицине Мика Павловић. Рањеници су превезени на Златибор до 29. новембра 1941. Немци су тенковима избили на Златибор 30. новембра. Стрељано је око 100-120 рањеника.

Одреди, који су током постојања Ужичке републике били организовани и попуњени, брзо су почели да се распадају услед масовног дезертирања и прелазака у четничке одреде. Тако Романијски одред који је бројао више од хиљаду људи, спао је на 200-300 бораца.

Врховни штаб је са око 1.500 бораца прешао Увац и нашао се у Санџаку.

Борба неколико стотина партизана на Кадињачи против око 3.000 добро наоружаних њемачких војника забиљежена је у историји НОБ-а у Србији као један од највећих подвига српских партизана. За тај подвиг, ужички Раднички батаљон је поводом десетогодишњице НОР-а и револуције одликован Орденом заслуга за народ 1. реда.

Advertisements

1 KОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here