„Прва карактеристика револуције јесте да се врши свесно, намерно и плански. Политичка револуција не може бити спонтана појава“. Ову мисао написао је један од великана српске правне мисли и легендарни професор Правног факултета у Београду Радомир Лукић.

У спонтана окупљања народа поводом неког циља верују само наивни људи. Тако нешто не постоји, нити је могуће да постоји. Прича о спонтано окупљеном народу због цене горива широм Србије, у исто време, са јасно назначеним локацијама које се саобраћајнице блокирају, заиста је вређање интелигенције. Уосталом, после сваког „спонтаног“ окупљања неко медијима уредно пошаље саопштење са захтевима са протеста, што јасно указује да ту нема ни „с“ од спонтаности, већ да постоји јасна координација за сваки потез.

КЉУЧ ЈЕ У КОСМЕТУ
Иначе, саопштења се своде на изразиту глупост да држава нареди приватној компанији која има монопол да смањи цене горива. Тако написана глупост одржава окупљање, јер лако је манипулисати људима који – што у незнању, што због немања жеље – одбијају да прихвате да је наша Нафтна индустрија Србије продата још 2008. године руском „Газпромњефту“, те да Србија одавно нема готово никакве везе са одређивањем цене нафтних деривата. Самоуправни социјализам је овде оставио огроман траг, јер је у главама наших грађана зацементирано размишљање да држава може све, па и да утиче на цену нечега што одавно није у њеним рукама. Отуда је манипулисање незадовољним људима заиста лак посао.

Наполеон Бонапарта је истицао да у револуцији постоје две групе људи – они који је дижу и они који се од исте окористе. Ови који су изманипулисани и који се безразложно прже по сунцу служе да глуме масу. Изнад њих у хијерархији су председници општинских одбора појединих опозиционих партија, који су заправо део читаве унапред припремљене организације са јасно подељеним задацима. Њих под контролом држе њихове партијске централе, али само под контролом, јер лидери тих партија нису неке нарочите памети да осмисле било шта, а суштински мозак је у бар две амбасаде у Београду, одакле се црпе идеје за спровођење акција.

Данас је повод гориво, сутра ће бити цена кукуруза, прекосутра цена струје, нешто касније посечени дрвореди, борићи… Нишки аеродром је већ заборављен, као што ће убрзо бити и цена горива. Битно је стално држати тензију и терати власт да се бави тзв. унутрашњим проблемима, најчешће вештачки креираним, те да се што мање обазире на питање Косова и Метохије. Како Вучић буде одлучнији да не прихвати уцене око Косова и Метохије, тако ће се овде низати протести са неретко потпуно суманутим темама, али лако питким и прихватљивим за шире народне масе.

Давне 2000. године многе моје колеге са факултета учествовале су револуцији Петог октобра. Млади и полетни веровали су у спонтано окупљање народа и чињење нечег истински исправног за добробит отаџбине. После 18 година готово листом ми говоре да су тада били млади и глупи. Данас више нису млади, а ја некако покушавам да их убедим да не буду поново глупи.

ПОВОД ЈЕ НЕБИТАН
Сећам се оних чувених извештаја из Сирије у којима су нам говорили како су сироти побуњеници срушили авион сиријске војске. Нико се од новинара није ни усудио да пита одакле таквој „убогој сиротињи“, угњетаваној од Башара Ал-Асада, противавионске ракете и ко је ту „сиротињу“ и када обучио да користи ПВО системе. Но, за већину света, баш због оваквог срамног манипулисања, најгори исламски терористи су били „побуњеници“ који само траже да Башар Ал-Асад оде са власти да би живели слободно. Потпуно је ирелевантно да ли они имају подршку народа или не.

Вратимо се на простор Европе. Насилна смена власти у Украјини проглашена је за „победу демократије“, без обзира на чињеницу да је Јанукович претходно победио на изборима. „Спонтано окупљени“ народ, наоружан до зуба, месецима је блокирао Кијевски трг Мајдан, док се није дало коначно зелено светло из Америчке амбасаде да се пуца у полицију и да се насилно свргне легално изабрана власт. Претходно су прецизно израђени планови које институције блокирају, где се прво упада, ко се премлаћује или ликвидира, коме се утерује страх у кости. Све то, наравно, под плаштом „спонтаности“.

После стављања Македоније и Црне Горе под шапу, ред је дошао на Србију и Републику Српску. Додикова власт се некако сама наместила у неспретном реаговању на смрт момка Давида Драгићевића, што су они који Додику спремају свилен гајтан обилато искористили кроз „спонтани“ грађански бунт „Правда за Давида“, окрививши власт да је убила момка без иједног јединог доказа. Истрага више никог и не занима, јер какви год били њени резултати, један део јавности ће се слепо држати тога да је Додиков режим то урадио.

Србија је мало тежи залогај, али почело је „спонтано“ са малинарима, прешло се на цену „горива“, претходно је повод била „Савамала“, па Нишки аеродром. Није важно шта је, битно је да се повод за „спонтано“ окупљање пронађе.

Владимир Ђукановић

Извор: standard.rs